Исторуја Црнче

У доби среднјег вијека Црнча се поминје као Жупа Црнaч а tакође у селу постоје многи трагови,посебно надгробни споменици у мјесном гробљу ,као и бројна народни предања која упућују на неког Бана који је живио на подручју Црнче. Црнча се помиње 1313-14 године и у документима о диоби породични имања,Кнеза Бабонега. Такође се помиње у Турским пописима od 1570 do 1600и 1604 г..Према овим пописима село се звало махала Црнач,било је ријетко насењено и налазило се у округу Тешањске наxије и Хусребеговакуфа.По попису 1895 године.

у Црнчи je било 49 кућа 495 становника и сви су се занимали пољопривредом производњом,и узгојом шљиве.Те исте 1895 г.у селу је било 449 Кметова

слободних сељака је било 16,

и полуслободни кметова 28.

Попис становништва из 1910 год.

показује да је у селу било 53куће и468 становника,национална структура села је била православна вјероисповијест,основно занимање им је била пољопривреда и узгој шљиве и крушке зване карамут.те село је имало и један дућан,чувеног Јовице Пијетловића а после изненадне смрти Јовичине дућан остаје у власништву љегове супруге Петре (Нинковић)Пијетловић који је радио до самога почетка другог свјетског рата док га нису чаркези опљачкали и запалили 1942 г.а тај дио села остао и дан данас упамчен као чувени Петрин Xaн.

затим следећи пописи казују пораст становништва 1948 г.било је 900 становника. 145 кућа

Попис из 1971 године имао је 1165 становника.

И 211 кућа национална структура становништва је била православна вјероисповијест.

И засад последњи попис из 1991год. Имао је нешто мањи број становника од предходног пописа 1019 становника

Али већи број кућа 276,националну структуру 1991 год.чинило је

1003 Србина,3 Муслимани,1 католик,

и 12 грађана „остали“ како су се самовољно сами изјаснили.

Крајем 20 вијека и почетком 21 биљежимо знатно смањен наталитет и повећан морталитет као и велику миграцију становник села Црнче.Узрок свему је људски фактор,погрешно мишљење,прeдрасуде о селу.Жеља за љепшим животом и сигурнијом зарадом,зарада која је за један мјесец рада износила протувриједност једног дуката ипак је имала утицаја да промијене положај села,затим лоша инфраструктура села,многи су отишли на привремени рад у Дервенту.Велики повод био и отаџински рат 1992/95 који нас је задесио,Сад кад европа слави 20 рођендан а ми може да пишемо историју.Шта нам вриједи што су шуме густе, ливаде цвјетне непрегледне.што вода испод сваког бријега извире.Нема људи,кровови кућа лијепо распоређени са обадвије стане ријеке црнче и банице само вире из коровом зарастле Црнчанске оранице.

Пише

Пијетловић Срето

                          Crnča

Da sam pjesnik pa da mogu da vam napišem najljepšu pjesmu o mojoj Crnči. Ili da sam političar izabrao bih ono sto bi bilo najbolje za moj Crnču i njen narod. Nisam pjesnik ni političar i ne mogu da vam napišem pjesmu, ne mogu da napravim put za vas, ali jedno mogu, mogu da vam pišem koliko volim moju Crnču i njene ljude koliko mi nedostaju. Mogu da vam pišem: sjećam se lijepih dana mog djetinjstva ,mogu da vam pišem o orkestru zvjezdane staze. Volio sam da slušam Iliju i Marka od svanuća do mrkloga mraka .Mogu da vam pišem o baki Mari koju sam svako jutro viđao u isto vrijeme kako se sa kokošima svađa...Mogu da vam pišem da nisam srećan što niko od vas ne piše o našoj Crnči i njenim ljepotama. Zar ste zaboravili onu huku voza sto dolazi noći iz Ljeskovih voda. Zar ste zaboravili urezana imena na debelim bukvama pored puta za Osinju.. Sjećate li se jedinica i petica iz školskih učiona kod učitelja Sime i Drage? Zar je moguće da ste to sve zaboravili? Zar ste zaboravili Petrovu branu? Zar ste zaboravili njive oranice Pijetlovića ravanice ? Mala čista Crnča je disala životom i ljubavlju njenih stanovnika.Bučana ,Brezičana ,Donjana i Banice . Novi dobri dom ispred kojeg su se zaljubljeni držali za ruke i kleli na vjernost do groba. Prve ljubavi, prvi poljupci na večernjoj igranci ispred osnovne škole. Divne uspomene koje padaju u zaborav. Da li ćete dozvoliti da u zaborav padne sva naša prošlost, ljepota, stasanje, naše djetinjstvo, naš pubertet, naše ljubavi ...Oživimo ih ponovo i pišimo o njima. Pitajte vaše roditelje, prijatelje, pitajte stare i mlade koliko zapravo vole našu Crnču i zašto dozvoljavaju da ona polako pada u zaborav u našim srcima i u našim sjećanjima. Ako je zaboravljate hoću samo da vas podsjetim: da tamo negdje na jednom prekrasnom brdu , brdu punom različitih nijansi prirodnih boja omeđeni planinskim lancima šumovitog Krnjina proplancima pašnjacima, čistom izvorskom vodom, neopisivim darom prirode, čeka jedno malo selo da ga njegovi stanovnici ne izbrišu iz svojih srca…

Piše:

Sreto Pijetlović

                     Nestanak Jezera

Jezero je postojalo na južnom dijelu opštine Dervente u selu Osinja(Klenovac). Bilo je na samoj granici sjevezapadno uz selo Crnču.Dans nam poznat naziv te parcele zemljišta Jezerine Osinjske.

Aleksa Kojadinović sin Trivunov rođen 1856 godine upamtio je jezero da se prelivalo i oticalo u obliku riječice .Izlivalo se na južnu starnu u selo Crnču i jačina te vode,koja je oticala iz jezera pravila je ogromnu buku.Tako da se buka širila i u okolnim selima.Zbog te buke ogromne vode koja je isticala u sjeverni dio Crneče dobio je ime Bučani,a takođe u svemu tome imao je velike iticaj i Skakavac . Koji je takođe vodopadom od petnaestak metara stvarao buku.I sad sasvim da nam je jasno po čemu su Bučani u Crnči dobili ime.Šta je još bitno napomenuti nestankom jezera, vodopad u Skakavcu je upolovio jačinu oticanja vode. A sjeverno ispod drugog brijega tadašnjeg jezera „današnje Jezerine „pojavio se jak i strašan izvor.Po čemu su ga nazvali Strašinac koji i dans nosi ime Strašinac.Tačnije rečeno Strašinac se nalazi se u Dobrilovića obali. O daljom nestajanju jezera pričalo je Savo Kojadinović Atula rođ.1889 kako je upamtio jezero bilo je puno ,slabo je oticalo il je samo to bilo oticanje za vrijeme kišni dana.Što znači dasu se desile velike promjene u vremenu otprilike za 20 god. Što nam sa svojim kazivanjem potvrđuje iskaz Miloša Kojadinovića sina Mitrovoga rod.1904 pripovijedao je kako se sjeća sasvim malo vode na dnu jezera .I iskazima Milana Pijetlovića sina Đorđinoga rod.1909 kazivao je da je tu kao dječačic od 15 godina čuvao koze i ovce i dase nesjeća nikakve vode.A ja Sreto Pijetlović sin Lukin rođen 1967 pišem kako sam kao dječak na tome mjestu kupio sijeno-i kopao kukuruz- na njivi moga djeda Mitra Čančarevića iz Osinje

                                  Text: Pijetlović Sretenko(Sreto)