Пише: Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

(репортажни запис објављен у ''Гласу Српске'' и књизи ''Животок'')

СЕЛО ПОЈЕЗНА

ПРВА ШКОЛA ИЗГРАЂЕНА ЈОШ 1908. ГОДИНЕ

Појезна је село које је од Дервенте удаљено око 30 километара према југу. Подручје припада ниском побрђу планине Крњин са сјеверне стране рјечице Илове. Од кад се памти село је имало цркву у којој су мјештани сигурно понешто учили од тадашњих свештеника, али је писменост све до 1908. године кад је иозграђена и прорадила прва школа, била на веома ниском ниову.

О школству и изградњи школа у Појезни сачувани су документи у школском љетопису. Вриједни учитељи су записали читаву историју ове школе, а рекло би се и насеља Појезна.

Рукопис из љетописа је настао од 1949. до 1959.године у коме су описина дешавања у школи и у селу скоро сваког дана.

У једној малој свесци, лошег папирног квалтета, а бољи није ни могао бити у то вријеме, која је требала да буде дјеловодник, своје записе је почео да биљежи учитељ Анто Ћорлукић, а наставио Јосип Блажевић, који су предходно, од тадашњих сељака забиљежили историјат почетка рада школе у селу Појезна и градњи нове након Другог свјетског рата.

Тако се из тих докумената може сазнати кад је прва школа почела да ради у селу Појезна и ко је исту основао.О томе је записао учитељ Јосипа Блажевића, слиједеће:

''Било је давно. Наша земља била је под окупацијом аустро-угарске монархије. Та владевина народу није донијала никакво богаство нити га је настојала у културном погледу просветити. За школе које су постојале није се водило рачуна, а подизање нових није било ни ријечи. Аустрија се припремала за рат, и у самом ратном вихору у којем се ништа није очекивало народ села Појезне одлучи да у свом селу прави школу.

Инцијативу су тада дали тадашњи поп православне цркве Симо Петровић и трговац Јово Јовановић.

Народ је увидио да се увијек неће моћи без школе и прихватио се посла, и зато је 1908. године скочило и велико и мало те се прихватило посла. Једни су правили циглу, други тесали дрвену грађу, трећи пржили кречњак, што значи сви су радили ко један без икакве помоћи тадашње државе. Школа је сваким даном све више расла, и просто се издизала на брду украшена стародавним липама. Школа је саграђена у непосредној близини тадашње цркве. Најзад је 1909. отворена школа уз велико весеље народа. Дошао је учитељ Душан Которац. Народ је купио 20 клупа и остали потребан намјештај те се тако смјестило 55 ђака у једну учионицу- 55 весељака, а данас су старци који само приповиједају минуле догађаје.''

Даље се каже да је учитељ Душан Которац је започео са просвећивањем народа. Уведен је аналфебетски течај кроз који је прошло око 200 полазника до 1912. године. Ова течај су плаћали сељаци,јер држава га није хтјела плаћати.

За учитеља 1912. године долази Саво Чупић који ради до 1914. године. С њим је и даље радио Душан Которац.

Након избијања Првог свјетског рата 1914. године школа ће прекинути с радом све до 1920. године. Тад у Појезну долази Миливоје Јелић за учитеља, који ће касније бити свештеник у том селу. У школи је била једна учионица са 80 ђака.Године 1926. долази учитељица Милица Грујић из Дервенте, која ће радити до 1928. године кад долази Обренија Шарић из Бањалуке која ради, од 1929. до 1932. године.Од 1932. године до 1934. године радила је учитељица Љерка Павлешић, а исте године долази Наталија Настић. Поред редовне наставе сви ови учитељи су држали аналфебетске течајеве и описмењавали народ.Школа ће радити до 1936. године кад се од клизања земљишта, зграда школе урушила.Убрзо долази Други свјетски рат, а народ Појезне се диже масовно на устанак.

Писац љетописа ће у заносу написати и ово: ''Гину борци на мјесту гдје је била школа и својом крвљу залијевају темеље исте зграде у којој су провели своје прво школовање''.

Наиме, у селу Појезна је 1941. године дигнут устанак, а те године у село је долазио доктор Младен Стојановић и Којо Јотић организатор устанка у који се народ масовно одазвао.

Након завршетка рата, о градњи нове школе почиње се говорити тек 1948. године, која се уз помоћ народне власти подиже са две велике учионице и два стана за учитеље.У раду на школи највише ће се истицати Јово Симић предсједник мјесног Одбора Појезна. Да њега није било и његове упорности ,учитељи описују да школа не би за дуго времена била завршена,а градња ће трајати све до 1953. кад ће потпуно бити завршена и са свим потребним учионицама ,намјештајем и училима. Ипак у школи се радило у отежаним условима док још није биа потпуно завршена,а учитељи су били ангажовани на организацији градње.

''Зовнуо Јово људе на састанак код школе и разложио ствар.

.....дакле пристајете да савки да по једно дебло од храста. Кажете да можемо за два дана посјећи, довући и испилити. Углавном четврти дан биће грађа стављена мајсторима на располагање. Сви су се сложили са овим приједлогом и школа ће пред саму јесен и кишне дане бити покривена у којој ће учитељ радити без прозора и подова.

Школа је прво почела радити са првим одјелењем и као Двогодишња школа. Године 1950. за учитеља је дошао млади Анто Ћорлука и започео радити у учионици без пода и прозора. Тад је у прва два разреда двогодишње школе било 178 ученика.Након завршетка школске зграде за учитеља долази и Душан Јелић.

''По деведесетеро дјеце је сједило у соби без пода,крај непостакљених прозора и жељно су слушали учитељеву ријеч. Требао је доћи још један учигељ. Није имао гдје становати. Има само првог разреда са Двогодишњим школовањем 170, а гдје су остали разреди који не раде.

5. 9.1950.године, учитељ је извео дјецу вани јер није могао од мајстора тамо радити. Дјеца су угледала коња и скочила. На коњу је јашио нови учитељ. Познали су га. То је Душан Јелић –син овога краја.( Миливоје Јелић којије радио у школи прије рата је Душанов отац) За неколко дана учионице ће бити потпођене ,а прозори постакљени.

Ове школске зграде, више у селу нема,остали су само још темељи и понека фотографија, а 1966. године изграђена је нова школа.

Из љетописа школе из тог времена сазнајемо да је до 2.6.1950. године у школи радила кухиња.

''Већином су кухали учитељи уз помоћ дјеце. Кухиња је закључила са радом 2. 6. 1950. Тко није имао прилике бити гладан тај ће тешко схватити вриједност ове кухиње. Било је дјеце којима је читав дневни оброк био само оно што су примали на кухињи.''

Учитељи су предано радили са ученицима и са народом. Извођени су аналфебетси течајеви и држана предавања по селу,како се одбранити од трбушног тифуса и шугавости.За лијепог времена дјеца су ишла у посјете другим школама гдје су се одвијала разна такмичења ,а Појежњани су побјеђивали у многим спортским дисциплинама , у скоку у вис, трчању и у хрвању, а занимљиво је да су се такмичиле и дјевојчице.

Дана 21.11.1951. године у Појезни раде три учитеља, Душан Јелић, Фрањо Пргомет и Хасан Крпо.

За Дан републике 29. 11.1951. године ученици и учитељи су припремили програм на коме су изведене рецитације и драмски комади. У којим су условима радили и какви су ученици били, говори запис из Љетописа школе.

29.11. 1951. године.

''Дува цијели дан хладни вјетар носећи пахуљице снијега које оштро ударају у лице дјеце и људи који су се окупили око споменика палим борцима.Било је дјеце слабо обучене па чак и босе и неиздржавши хладноћу одлазе у школу.Ученик четвртог разреда Чолић Урош иза говорника одржао је дирљив кратак говор.Послије прославе откривања споменика ђаци су отишли у школу и одржали програм за родитеље и омладину.''

У овој школи су службовали следећи учитељи од 1953. до 1955. године: Анто Ћорлукић, Душан Јелић, Фрањо Пргомет,Звонимир Чичак,Станимир Вучићевић из Србије, Владо Габалда, Љиљана Дамјановић,Хасан Крпо, Владимир Бела, Олга Стјепановић, Мато Јелавић, Јасна Блажевић, Миленко Љешић,Јосип Блажевић, Вјекослав Блажевић,затим ће само 15 дана радити Ибро Алишаховић,а онда ће редом долазити све до данашњих дана: Радојка Кондић из Травника, Рефија Езић, Ана Самарџић, Вероника Дуспара, Петко Ђукић, Савко Поповић, Ханкија Бакшић, Невенка Калоперовић, Љубица Лукић удата Пећић , Милан Пећић и Љубица Пећић, која је и сад у школи.

Школа није престала са радом 1992. године, али је њен учитељ Милан Пећић ,напустио ђачке клупе и отишао на ратиште,. Уча Милан како су га звали се неће више никада вратити међу школске клупе и своје ђаке. Погинуо је, августа 1992. године. На њега, сада у ходнику школе потсјећа спомен плоча, коју су подигле његове колеге и бивши ђаци.

Старих дана свог учитељовања у Појезни, Душко Јелић се радо сјећа.

Он каже да су услови за рад у селу за учитеље били веома тешки. Села су била заостла,а путева није било. До града се морало пјешачити читав дан. Зато су учитељи остајали у школи мјесецима и тек повремено долазили у град. Ишли смо једни другима у посјету у друга села гдје је била школа и тако смо проводили слободно вријеме.

Ипак ,биле су то младалачке године са пуно заноса у раду и радног елана. Ишло се међу народ,говрили о НОБ-и, о сузбијању разних заразних болести које су харле након рата.Учитељи су били цијењени од народа који је вапио за просвјећивањем, а ми нисмо били само просвјетари, него смо радили све што је требало на селу. Учили смо их како се оре,сије како би унаприједили земљорадњу. Организовали смо акције на изградњи путева, бољих кућа и друго ,вели Душан.Он каже да се из те генерације сјећа свих својих кулега, али да не зна ко је још жив и гдје борави.

Појезна
ИЗ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА
НОШЊА КАКВА СЕ НЕ ПАМТИ

Ношња код Срба на подручју Дервенте , крајем 19. и почетком 20. вијека била је различита од других народа , по изгледу и начину израде ,то јест кројења и шивања. Платно је ткано од лана и конопље,а ријетко је ко могао прије 80 и више година , имати памучну тканину да би од тога сашио своју ношњу.Одјећа сашивена од лана и конопље се називала рубина.Платно се ткало на натрама,а обично се све радило ручно,па и шивање. Богатије и имућније породице су изналазиле начина да се на машински начин сашије мало боља ношња у граду код кројача од памука званог још ''бувач'' који након неколико прања постане веома чист и бијел .У недостатку разних украса ,израђивани су , разни једноставни поруби и везови на таканини. Посебан украс на мушкарцима је била широка тканица,а код жена још и прегача од вунене тканине са много боја ,па се још за тканицу говорило '' шареница'', а прегачу ''ћилимача''.Ова одјећа је била сиромашна,а придодати украси су недостајали као што је злато,срма,свила ,а понегдје су се могла наћи дугмад израђена од бакра,а рјеђе од сребра.Само изузетно богатији су могли да набаве украсе који су били од злата или сребра,као и свиле.
За израду одјеће, свако домаћинство је узгајало конопљу и лан,и држало понешта оваца ради вуне,од којег се израђивало сукно за зимску одјећу .Код мушкараца се од сукна шивао гуњ,као дуги капут или нешто краћи прслук,а за жене зубун.
Дјевојчка ношња се разликовала од ношње удате жене. Некада су дјевојке носиле мале црне капе,а касније су биле гологлаве или са марамом на глави. Удате жене носиле су каук,котур од платна,а по њему бијелу мараму учвршћену иглама. Старије жене су носиле ''крпу'' оивичену са црном траком ширине четири прста. Крпа је везана каишчићем испод браде на коме су биле украсне кукице од бакра,сребра ,а најчешће жељеза.
Мушка ношња за свечае прилике украшавана је везом око врата,на прсима и рукавима,испод појаса на кошуљама,те на ногавицама и гаћама испод кољена.Веома често укрсано средство за мушку и женску ношњу користиле су се ''ђинђуве'' и ''шљоке''.Шљоке су израђиване од лима боје сребра или злата,а ''ђинђуве'' су ситна стаклена зрна у разним бојама која су била кроз средину шупља и могла су се низати на конац или ушивати на ношњу.
Од обуће ,најчешће су били опанци звани путравци или вунене чарапе подашивене овчијом кожом .У неким крајевима , као што је осињски и на Крњину дуго су се као обућа задржале кломпе које су израђиване од лаганог дрвета ,прављењем удобљења и обликовањем , тако да су изгледале као ципеле.Нарочито су много од вуне плетени лијепи и украшени бојама у плетиву , приглавци који су били веома цијењени, па су као дар или поклон давани у свечаним приликама ,као што је на свадби , кумовима и осталим сватовима и ближој родбини.Млада је обично у кућу доносила,поред остале ношње у сандуку од дрвета много приглавака као дарове за све укућане.
Данас ,само ријтки сакупљачи народне ношње су сачували сличну одјећу , па се може видјети како је то некад изгледало.Основна школа ''Ђорђо Панзалаовић'' у Осињи посједује веома богату етно збирку ношње с тог краја. Понегдје су сачуване фотографије о ношњи из којих се може нешто више сазнати како су и шта су носили наши прабаке и прадједови , прије много година.
Ова фотографија је сачувана у селу Појезна ,а настала је негдје двадесетих година прошлог вијека . Прилијпљена је на картон и прекривена стаклом. Ове слике су обично држане окачене на зиду или брвнима у соби за спавање и чуване су као вјерна успомена,најчешће , двоје младих који су се сликали у доба пред удају и женидбу.Чизме или ципеле које се виде на слици , према сјећањима старијих ,кажу да нису биле саставни дио тадшње ношње,него су обуване за вријеме сликања у фотографској радњи које је власник чувао за те прилике кад се са села дође неко сликати.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА