Пише: Савко Пећић Песа
Црнча код Дервенте

ЛИПА ЖАЛОСНИЦА

На подручју садашњег села Црнча у давно вријеме населио се неки човјек са својом породицом по имену Наград и ту се задржао.Бијаше први који се населио на том подручју.С обзиром да је имао велики посјед,кад би се неко хтио ту населити он би му дозволио да узме себи земље колико хоће.Убрзо се по селу настанило неколко родова,а Награда назваше Наградић јер је све који су долазили награђивао.
Тако се, кажу у Црнчу прво доселио род Наградића, па онда остали родови или фамилије. Наградићи су се изродили и раселили и сада их има доста по Осињи ,Јелањској и другим мјестима подручја општине Дервента и Добоја.
Други опет кажу, да је Наград прво дошао у Јелањску,па је свог сина одијелио у оближње мјесто звано Гричана преко рјечице Илове ,гдје још подручје није било насељенo.У Црнчи се и сада једно узвишење на гробљу са хумком назива Гричана.На том мјесту сe налази неколико надгробних камених плоча величине скоро 1оо са 150 цантиметра,а неке су и мање величине или зубом времена оштећене.
Садашњи становници Црнче не памте далеко уназад о роду или фамилији Наградића,али знају нешто од тога што су чули кроз приче старијих,а који данас нису живи.Тако Весељко Нинковић Вејо тврди да је говорено како су Наградићи први дошли у село Црнчу али не зна одакле.
-То се лако може дјелимично провјерити у гробљу.На врху брда се сахрањују Наградићи.Ту је једна липа о којој се не зна колико је стара.Како ја мислим и оно што сам од других чуо може се рећи да има 200,а можда и више година.Причало се да су Наградићи, кад су дошли у Црнчу на том брду сахрањивани.Ту су најстарија спомен обиљежија и има их у два реда око 2о ,а један је скоро урастао у липу.На многим споменицима се ништа не може прочитати.Крстови су уклесани најчешће укосо у облику Андрејног крста,а касније су стављени у нормалу као Византијски крст. Могло би се закључити да тадашњи Наградићи нису били сиромашни,кад су могли дизати такве надгробне биљеге,казује Весељко Нинковић,који у својој евиденцији има малу ризницу података о селу Црнчи.
И заиста на црначком гробљу је узвишење гдје се сахрањују Наградићи.Ту је усамљена велика бијела липа или ситна липа за коју мјештани кажу да је старија од свих сахрањених у гробљу осим неких Наградића прије него што је липа засађена.
Прича се да је липу засадио неки од Наградића,кад му је син подлегао од рана у борби с Турцима у вријеме хајдуковања. Син му је био јединак. У вријеме сахране било је и вријеме цвјетања липе које су свој мирис шириле свуда околином. Погребну поворку опојни мирис липе је омамљивао и у плач тјерао растужене родитеље и укопнике.Жалосни јауци су одјекивали до неба,које је било прекривено црним птицама.Тако је кажу сахрањен у великој жалости млађани јунак.
Постоји вјероватноћа да се ово догађало у вријеме буне попа Јовице Илића 1834.,године која се исторемно одвијала с буном хајдука Васлија Павичића на Требави и буном на Свињару и Крњину.Ова села Јелањска , Црнча и Осиња припадају ниском побрђу Крњина.
Подаци о учешћу овдашњих Срба у овим бунама су забиљежени у Архиву Републике Српске Бања Лука. (А.Ј. 90,број 12888/26).
Отац слиједећег пролећа, поврх синовог гроба засади липу која и сада расте и увијек о јуну кад процвјета с брда шири далеко свој опојни мирис.Испод липе, времену још увијек одолијева камени биљег исклесан од вапненца на коме се не може ништа прочитати ,а само је још увијек уклесани крст видљив,па кажу да је то мјесто гдје је отац сахранио млађаног сина.У гробљу нема више таквих липа,а ако је и било исјечене су. На неким од ових старих надгробних споменика може видјети уклесана сабља која личи на полумјесец,што свједочи да се ради о ратницима који су ту сахрањени.
-Као дијете, сјећам се кад је мој брат Милутин хтио липу у гробљу да посијече,али отац Саво није дозволио јер је рекао да је она засађена као ''липа жалосница'',па кад процвјета да мирише и опомиње на неког од наших рођака који је млад у борбама с Турцима давно насрадао,а оцу Сави је то пренио његов отац Лука, то јест мој дјед ,казује Танкосава Наградић.
И тако липа и сад у гробљу на брежуљку опстаје и одолијева времену ,а испод ње стари споменици чувају тајне , а приче које су преношене с кољена на кољено се заборављају,јер нису нигдје записане.

      ТАЈНЕ НЕСТАЛОГ ЈЕЗЕРА 

Извор који застрашује

У селу Мала Сочаница код Дервенте испод кућа Ерића поред рјечице Гвозденац налази се извор – језеро, у чије дубине нико није смио да загази.

Прича се да су мјештани обарали дрвећа и набацивали земље па се језеро повукло.

То је површина од једног дунума, која се не обрађује  и у њу се не улази, а извор се повукао до саме рјечице Гвозденац.

У новије вријеме багерима и машинама, мјештани су заградили насип и оградили извор да му се не може прићи, а воду пумпама црпе за домаћинства.

Овај извор, а некад и језерце се назива Бабића извор, ваљда по Бабићима из сусједног села Црнча који се налазе на брду западно од Ерића.Ту је граница ова два села.

У околини, по њивама уз долину много је још малих извора.Некад је свако домаћинство имало своју воду , односно азну. То је заграђени и уређени извор са дрвеним балванима или шупљим дрвећем, званим бадањ. На Ерића њиви изнад Бабића извора, још увијек постоји сачуван бадањ из кога се захвата и пије вода.

О Бабића извору или језеру, постоје у народу многе приче. Мјештани кажу да је у јеезеру и глибу насрадало много људи и животиња које су ту наишли и једноставно нестале.

- Волио сам слушати дједову причу о дјевојци која се утопила у извору.Због тога никада нисам смио прилазти близу извора, а и сад кад на то помислим ухвати ме страх.

Дјевојка по имену Даница је водила волове, кад се у пролеће орало и  брнало на оближњој њиви. На тренутак отац је оставио кћерку да причува волове како би се одморили на њиви и отишао до куће.

Била је велика жега и сунце припекло, а волови ожедњели, па се плану и крену према извору. Изненађену дјевојку оборе, а клинови брначе закачи за хаљину и тако су је вукли до извора. Жедни волови, почну да пију воду и пропадну у дубину извора са брначом и дјевојком.Јадни отац је трчао да заустави волове. Стигао је касно,а кад је дошао до извора ништа није пронашао. Нестали су, као да их је нешто прогутало, сјећа се Савко Ерић, приче коју је чуо од дједа.

Други опет кажу, да је дјевојка била заљубљена у једног момка из Бабића, а отац јој није дозволио да ашикује с њим, па је кришом чим ухвати прилику састајала код рјечице Гвозденац.Једном, тако чувајући волове поведе их на рјечицу Гвозденац да напоји и састане са момком. Волови се отргну и појуре на извор.Како су почели да пију воду, тако и пропадну,а сирота дјевојка ухвати конопац  да их врати и тако уз јаук пропадне у извор, а момак из шуме почне да запомаже и од страха побјегне кући. По томе је веле назва Бабића извор.

Ерић се сјећа још и да се говорило како се ноћу поред извор нико није усудио да прође, јер кажу да је у бијелој хаљини по мјесечини дјевојка се појављивала из извора и запомагала да јој помогну.У оближњим шталама, кад би се она неком приказала би настала рика говеда.

И сад, по ноћи мјештани не силазе на извор, ако неку алатку забораве на њиви или нешта друго, тек, кад осване оду да донесу.Знало би се десити кад се радило на њиви да на дрвету остане торба са храном. Ујутру кад би дошли не би је пронашли.

Причало се, да гладна дјевојка изађе из извора и односе, па су стога мјештани о славама носили храну и остављали у близини извора мислећи да ће нахранити гладну и сироту Даницу.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

    молитвишта

Зборишта и прелишта ''Стари Славени су обиљежавали своја насеља посебно видним биљезима, углавном моћним стаблима дуговјечних дрвећа као што је храст, орах, липа, буква, дуд и друга, а најчешће липа и храст. Овако моћна стабла су завјетно чувана и штитила цијело насеље и заједницу од злих сила, болести и других недаћа. Често је постојао главни запис који се налазио најчешће у средини насеља као споменар а простор око њега се називао молитвиште или порта а дрво је представљало духовно колективно биће цијеле заједнице.''

Многе липе уз насеља и поред кућа, цркви и на гробљима постоје и сада у селима дервентске општине и на ширем простору сусједних општина. Исто тако сачувани су многи храстови, стари више стотина година. Најчешће се налазе поред путева или негдје у страни на међиштима, гдје су некад били пјешачки путеви, прелишта и зборишта и слично,а народ их назива ''храстови крајпуташи''. Познат је храст у Лугу, храстови у Дријену, цер у Појезни и донедавно огромно липиште поред Појежанске цркве, које је посјечено. У Црнчи на гробљу и сад постоји огромна липа, као и у Осињи поред цркве. Ова стабла су веома стара.

Позната молитвишта некад су била у Појезни на Просијеку и у заселку Жунићима. У Доњим Церанима у Тепића Грабику и на Церовима. У Осојцима се доскора одржавао обичај молитвославља о духовима на њивама и оближњој шуми. Код католика су молитвишта обиљежена капелицама, а често поред капелица су старе липе или храстови.

Испод ових огромних дрвећа недјељем и око светковина одржавале су се сеоске игранке и прела, па је терен био чист. Од кад је нестало игранки и прела, зборишта и прелишта су запуштена и обрасла остругама и трњем.

Тако су се многи обичаји паганских Славена дубоко укоријенили у хришћанском народу, нарочито православном и задржали се до данас, као саставни дио живота и обичаја.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA